|
|
|
TFF PressInfo # 76 19. avgust 1999
"Da li se jos secate Kim, 9-togodisnje vijetnamske devojcice koju su 1972. godine pogodili napalmom americki ratni avioni? Ta slika je 24 godine proganjala Dzona Plamera; on je pilotirao helikopterom koji je omogucio taj napad napalmom. Njegov brak je propao, on se izolovao od prijatelja i rodbine i propio; posle svega postao je metodisticki pastor u Virdziniji. Kim i Dzon su se sreli 1996. godine i on kaze: "Kim je videla moj bol, moju tugu, moje sazaljenjeÖ Ispruzila je ruke i zagrlila me. Jedine reci koje sam uspevao da prozborim bile su: " Zalim, zao mi je ñ i to sam ponavljao i ponavljao. Ona je tada govorila: " U redu je, u redu, oprastam ti." Njih dvoje su sad dobri prijatelji koji se cesto se cuju i razgovaraju. * Mozda je ovo jeste jedinstvena prica, no kako uopste mozemo govoriti o obnavljanju mira posle ratom nanesenih ozleda, stete i zla a da svoju paznju ne posvetimo i humanim aspektima sukoba uopste a pogotovu oprastanju i rekoncilijaciji?" pita se direktor TFF-a, Jan Oberg. " Mislim da bi oprastanje i rekoncilijacija trebalo da postanu nas glavni cilj: u istraznim studijama, u obucavanju i treninzima a iznad svega moramo da damo snagu svakoj cinvilnoj i vojnoj ñ i svakoj medjunarodnoj organizaciji koja se bavi ratom razorenim zajednicama ñ da na tome radi s lokalnim stanovnicima. Samo pogledajte Bosnu i Hrvatsku posle 1995. Pogledajte Kosovo danas ili Somaliju iliÖ Jesu li i tamo ljudi rasirili ruke jedni prema drugima i rekli "Oprastam ti"? Imaju li sad vise poverenja jedni u druge? Da li su naucili kako da izadju na kraj s proslim dogadjanjima, ne tako sto ce naprosto zaboraviti ili ce krivicu bacati jedni na druge, nego tako sto ce da prime k znanju sve sto se dogodilo i sto ce se potruditi da nadju nacin da se to vise nikada ne ponovi? Moze li se to reci cak i za Juznoafricku republiku (gde vec uveliko rade slicne komisije ñ Prim. prev.)? Lako je popraviti kuce i infrastrukturu, lako je razbacivati se novcima i govoriti o ljudskim pravima. Ali sta da se radi ako ljudi na terenu i dalje mrze jedni druge i ni na pamet im ne pada da urade bilo sta sto bi licilo na ono sto su uradili Kim i Dzon? Hoce li oni ikada postati istinski sretni i hoce li ikada ponovo pronaci svoj unutrasnji mir? Hoce li to biti omoguceno makar njihovoj deci? Kako ce onda izgledati njihovo drustvo ukoliko ne budemo znali kako da (da se tako izrazimo) "popravimo" i duse ljudi i da pomognemo da se stvori telerancija, koegzistencija, pa cak i saradnja i ljubav?" Jan Oberg dalje kaze: " Jedan od mojih najdirljivijih dozivljaja bio je kad smo clanovi TFF tima i ja pomagali Hrvatima i Srbima u istoènoj Slavoniji da se ponovo sretnu: momci i devojke skupa s generacijom svojih roditelja su po prvi put dobili priliku da se sretnu licem u lice i da porazgovaraju o svemu sto se dogodilo - uz obavezu da se drze iskljucivo cinjenica, da govore o sebi a ne o drugima i da izbegavaju da krivicu bacaju na bilo koga. Mnogi su se rasplakali, posle toga su se mnogi zajedno i nasmejali ñ neki su do sad postali prijatelji i zajedno ucestvovali na nekoliko razlicitih projekata ñ a sto jest jest, neki su sastanak napustili pre kraja i jos jedan put ostali bez nade. To mi je pomoglo da se uverim koliko smo problem "rekonstrukcije duse" do sada zapostavljali i koliko je bez toga sve drugo uzaludno. Na Kosovo mozete sasuti novaca koliko god hocete - to nece dovesti do mira osim ako, uz duboko postovanje i uvazavanje lokalnih ljudi na svim stranama, ne donesete i ono nesto sto je u novcanim terminima neizmerljivo. Tu nedavno bio sam u Burundiju, zemlji u kojoj su mnogo gora zverstva pogodila neuporedivo veci broj ljudi. Tokom dvonedeljnog boravka od brojnih nevladinih organizacija i od ministara tamo sam mogao cuti neuporedivo razumljiviji cak i izvorni mirotvorni govor, toliko da to ne bih bio ustanju da nakupim kroz svih osam godina TFF-ove misije u bivsoj Jugoslaviji. Za ovoliku razliku ja jednostavno nemam spreman odgovor ali se pitam dali smo mozda mi Evropljani vise spremni za mir koji se gradi macem, legalisticki, mehanicki i nametanjem spoljnih ekonomskih i politickih uslova kao i onih vezanih za postovanje ljudskih prava. Na drugim mestima ljudi ocigledno mir vide vise u smislu pokusaja da se najpre postigne pomirenje sa samim sobom, da se izadje na kraj sa zlom koje se dogodilo, da se pronadju sopstveni nacini i iskoriste vlastiti lokalni kulturni postupci i tradicije da bi se omogucilo prastanje i rekoncilijacija. Ukratko, izgleda da bogati Zapad tezi manje ili vise intervencionistickim brzopoteznim mirovnim paket-aranzmanima gde su ljudi na zadnjem mestu, dok druge kulture stavljaju ljude i nematerijalnu dimenziju problema na prvo mesto znajuci da istinski mir mora proizaci iz pojedinca i iz citavog drustvenog sklopa. Ako je ovo bas tako, onda bi mi Zapadnjaci o mirotvorstvu mogli stosta da naucimo od drugih kultura! Za prastanje postoji veliki broj definicija ali je po svojoj sustini to indivudualni moralni cin koji pojedincu pomaze da se oslobodi bremena mrznje i prava na osvetu. Za rekoncilijaciju su potrebni najmanje dvoje ljudi i njom se tezi da se iz mracne i bolne proslosti izvuce nesto konstruktivno. Prastanje niposto ne podrazumeva da se nesto ZABORAVI, naprotiv ono trazi da se proslost upamti kako bi u buducnosti ziveli normalan, ispunjeniji zivot. Nista se od ovoga ne moze postici novcem, oruzjem ili pravnim merama - a i njegovi domasaji su puno prodorniji od obicne obuke u ljudskim pravima. Da budem jos konkretniji" nastavlja Jan Oberg, "vreme je da se iz svih tih uzasnih ratova ponesto nauci i da se iz moralnih i intelektualnih katastrofa, a jednu od njih svakako predstavlja i prisustvo "medjunarodne" zajednice na Kosovu, izvuku konstruktivni zakljucci. Zamislimo samo da smo osnovali regionalne institute (ili "centre" ili "akademije") za rekoncilijaciju u podrucjima u kojima su se kroz istoriju cesto dogadjali konflikti i u kojima je vrlo verovatno da ce se oni dogadjati i ubuduce. Rekoncilijaciju tu mozemo da shvatimo kao koncept gde se pod jednim kisobranom nalazi pokriveno prakticno sve sto se dogadja od trenutka potpisivanja sporazuma o prekidu vatre pa do pune uspostave zivota u miru, kad normalizacija odnosa i socijalni i ekonomski razvitak iznova nastupaju ali sa specijalnim naglaskom na humanu dimenziju posleratne obnove. Na primer, morali bi vise da proucavamo uspele mirovne sporazume i postupke za razresavanja sukoba, da ukazemo poverenje ljudskom iskustvu, terenskim istrazivanjima sprovedenim u zemljama koje su naucile kako da zive sa svojim bolnim ranijim lekcijama koje su bili primorani da nauce iz svoje davnasnje i skorije istorije. Trebali bi da sistematski poducavamo plemenitu vestinu izgovaranja " Zao mi je" i "Izvinite". Da proucavamo na pr. pokajanje, oprastanje, postovanje, zaceljivanje, kolektivne akcije kao proizvod zalosti i trauma i kako da se istovremeno pokrenemo u pravcu vizije miroljubive egzistencije, bilo zajedno bilo samo kao dobri komsije. Kod svih mera dugorocnog sprecavanja nasilja treba posebnu paznju da obratimo na decu i omladinu - sto u mnogo slucajeva znaci da bismo morali promeniti skolstvo, nastavne programe i narocito udzbenike istorije. Trebalo bi da razmislimo i o spomenicima podignutim svim zrtvama na svim stranama (kao sto je na pr. onaj na Okinavi), o knjigama, religioznim okupljanjima, pozorisnim predstavama, izlozbama. Morali bi da izgradjujemo prisne odnose sa svima koji su rat iskusili na nekim drugim prostorima. Zasigurno su nam potrebne Komisije istine i pomirenja, ali isto tako i neke buduce radionice. Moramo razviti sredstva i poboljsati metode terapije kao sto su davanje snage prezivelima, uspostavljanje samo-kontrole, odbacivanje odnosa dominacije i potcinjavanja, duhovna obnova, oplakivanje i secanje, razvijanje najsire povezanosti s drugima i rad na rekonstrukciji prepricavanja istorije kao izvora trauma i konstruktivnog integriranja novih prica u zajednicko secanjeÖ Spisak nema kraja! Centri ili instituti trebalo bi da se nalaze u regijama u kojima su kroz istoriju cesto izbijali sukobi i za koje postoje opravdano verovanje da bi se oni mogli i ubuduce ponavljati kao sto su Balkan, Bliski Istok, Indijski podkontinent, Jugoistocna Azija, Centralna Amerika, Rog Afrike, Juzna Afrika itd. U svakom pojedinacnom regionu treba naci mesto koje se istice svojim znacajem za mir i za osecanje pomirenja, mesto koje ima istorijske ili neke druge osobenostima ili jednostavno mesto na kojem je zakljucen mir. (Ako bi ih bilo i u Evropi onda bi kandidati mogli biti Alandska ostrva, Trento-Alto Adidje-Juzni Tirol, Slezvig-Holstajn.) Ovi bi se instituti trebali baviti proucavanjem, konsultacijama s ranije sukobljenim stranama, trebali bi raditi i na posredovanju i buducem planiranju i sprovodjenju mirovnih sporazuma, istupima u javnosti i, gde god je to moguce, sa stranama u sukobu uspostavljati pilot-projekte u poratnim sredinama. Trebali bi organizovati kurseve, seminare i treninge za protivnike a i za lokalne stanovnike koji imaju interes da nauce ponesto o miru i o rekoncilijaciji. Tako bi se teorija i praksa medjudsobno prozimale i stalno jedna drugoj bile inspiracija. U upravnim odborima ovakvih centara bi mogli da sede domaci lokalni profesionalci ali bi medju njima sigurno mogli biti i iskusni strani savetnici. Njihove clanove bi trebalo traziti medju 1) naucnicima drustvenog i humanistickog usmerenja medju kojima su i oni koji se bave mirovnim proucavanjima i obukom, 2) vladinim strukturama, ukljucujuci i one lokalnih vlasti, 3) organizacijama civilnog drustva, 4) humanitarnim organizacijama i 5) ekspertima u pojedinim oblastima. Centri bi trebalo da imaju svoje Odbore za vezu koji bi bili u permanentnom kontaktu sa svim relevantnim medjunarodnim organizacijama prisutnim na datom terenu kao sto su UN, OEBS, UNHCR, humanitarne organizacije, regionalne asocijacije kao OAJ, ASEAN, EU i sl. U njima bi se diskutovalo o mogucnostima za saradnju i koordinaciju a sto ukljucuje i zajednicke seminare za lokalne i internacionalne clanove organizovane na licu mesta. Visenacionalno, raznovrsno osposobljeno multikulturalno osoblje, istrazivaci, savetnici, osobe zaduzene za prikupljanje informacija, rukovodioci (pilot) projekata, poznavaoci podrucja i drugi ñ sve njih bi trebalo regrutovati iz istih, gore navedenih pet grupa, isto kao i za upravni odbor. Svrha toga je da se spoje ñ pomire tih pet grupa cime bi se unapredila integrirana, delotvorna rekoncilijacija na terenu. Tako bi ti instituti kroz sopstvenu organizaciju i razlicite sposobnosti svojih clanova i sami postali izraz upravo onih vrednosti koje pokusavaju drugima da prenesu. Te institute bi trebalo da finasiraju njihove administrativno-izborne jedinice a i svako drugi kome se ta ideja dopadne. Na samom pocetku bi bila potrebna i narocita briga i starateljstvo vlada na pr. Svedske ili neke druge nordijske zemlje. Medjutim, nijedan pojedinacni donator ne bi smeo ostvarivati bilo kakav znacajniji uticaj na njih. I jos nesto" dodaje Jan Oberg" Oprastanje i rekoncilijacija nikako ne bi smeli da budu svedeni iskljucivo na posleratno okruzenje. I pre nego sto neki rat pocne dogadjaju se mnoga ponizenja, krsenja ljudskih prava, propaganda protiv pojedinih grupa ili neki drugi, slicni indikatori nekih jos gorih stvari koje bi se tek mogle dogoditi. Kao deo diplomatije koja aktivno radi na sprecavanju nasilja, trebali bi da uvedemo i predratno prastanje i rekoncilijaciju ñ na takav nacin da bi posle mogli da proucavamo slucajeve (kako iz politike tako i iz svakodnevnog zivota) gde su upravo takvi postupci omogucili da se ljudi uopste i ne otisnu na put rata. Generalna skupstina Ujedinjenih Nacija je proglasila 2000. za Medjunarodnu godinu kulture mira a godine od 2000. do 2010. za Medjunarodnu deceniju kulture mira i nenasilja za svu decu sveta. Zar ovo nije ideja sasvim prigodna za takvu priliku, ideja o uspostavljanja Centara za izucavanje i sprovodjenje prastanja, rekoncilijacije i za ono sto ce nuzno uslediti, a to je nenasilno rjesavanje svih sukoba medju ljudima?" zavrsava Jan Oberg.
* ìIzgubljeno ume„e oprastanjaî od Kristofa Arnolda, The plough Publishing House 1998
© TFF 1999
• TFF's website has all the relevant links to Iraq, the Balkans, including media there + peace research, and non-violence • Teacher, activist, journalist?? You'll always find something interesting at TFF. • Get your daily global news from the leading media on TFF's site, all in one place.
 |
